Неколико речи о оцењивању
„Важно је добити петицу, постићи одличан успех, бити награђен „вуковом дипломом!“
Нигде се не помиње кључна реч „знање“. Овако, од првог разреда основне школе па до краја школовања накарадно постављен, изграђиван је погрешан систем вредности који није стварао стручњаке, одговорне раднике, људе жељне промена, усавршавања већ оне који хоће на висока места кроз „мала врата“.Слоган наше школе је латинска пословица којом је насловљен овај текст, а која на најбољи могући начин изражава суштину учења који је у супротности са досадашњом праксом. Напредак друштва условљен је тиме колико је оно способно да се прилагођава променама, да се трансформише у складу са глобалним померањима. Ми смо као појединци деклеративно увек присталице промена, али када се оне пред нас поставе као низ конкретних захтева које треба спровести у дело, тада постајемо конзервативци – заговорници „традиционалних вредности“.
Школство је темељ развоја заједнице. Оно треба да одражава визију развоја друшва – научних области на којима ће бити базирано. Школство треба да припреми младе људе за изазове који стоје пред њима. Првенствено да разумеју и усвоје вредности рада као унутарњег замајца који покреће човека и читаво друшво напред. Школство треба да изгради морални профил будућих свесних представника народа који знају свој идентитет и у стању су да објективно процене сопствене, као и потенцијале свог народа. Школа треба да изгради естетска мерила код ученика да би кроз живот знали да лепоту, склад и меру, увек надреде кичу, накарадности и бахатости.Да би ово било остварено потребан је пригрлити принцип промене на свим нивоима друштва. Не могу се наставници мењати, ако родитељи остају слепи заговорници „традиционалних вредности“ и обрнуто. У оба случаја они који су између, а то су ученици, налазе се у шизофреном положају где их и једни и други „за њихово добро“ уче супродстављеним принципима. Учење за оцену, а не за знање је једна од укорењених погрешака коју морамо мењати. Сетимо се само на какве је све отпоре код свих „релевантних чинилаца“ (читај просто: учитељице, родитељи и баке и деке) наишло описно оцењивање у првом разреду. Деценијска реченица. „Јеси ли доби(ла)о данас петицу?“ је замукла. Деке и баке су ускраћене показивања књижице у којој је „памет“ бројчано изражена, а мали петичари остали су без џепарца. Катастрофа! Ипак, описно оцењивање, ако није пуко преписивање истих фраза, много боље дефинише постигнућа ученика и даје родитељима истинитију слику шта је дете постигло, где му је потребна подршка, за које области је талентовано. Да: То је тачно, али баке плаћају само петице. У осталим разредима задржано је бројчано оцењивање које на крају године даје просек који опет у крајњем збиру по завршетку осмогодишњег школовања, прижа ученицима различите могућности за упис у средње школе. Овако посматрано, оцена је битна јер јер је предуслов даљег школовања, али завршни испит то на неки начин демантује. Доскорашњи скарадни квалификациони испит из српског језика и математике где су се сва питања знала неколико месеци унапред, били су слика и прилика „учења за оцену“ а не за знање. Пријемни се временом претворио у своју супротност: тестови су меморисани без икаквог смисла, па чак и они који суштински ништа из ова два предмета не знају, могли су остварити максималан број поена. Министарство се дакле потрудило да само себе демантује: почећемо у првом разреду са реформом, а у осмом ћемо се вратити на старо.Завршни испит који је „експериментално“ кренуо прошле школске године помера ствари напред. Питања ће бити непозната и проблемска, тражиће се примена, а не пуко репродуковање знања. Они који су осам година учили за оцену спремајући се само за одговарање и контролне без жеље да знање усвоје, оствариће лоше резултате на испиту. Ово је охрабрујуће не због тога што се радујемо нечијем неуспеху већ због тога што ће они који уче ради знања бити награђени и што ће временом бити усвојен принцип из наслова овог текста. До тада Родитељи и Наставници морају чинити један фронт, а не два рова између којих су ученици колатерална штета.